U petak, 01. novembra 2024. godine u organizaciji Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Niš i Srpskog lekarskog društva u sali zdravstvene stanice „Dispanzer Min“ je održan stručni sastanak Sekcije za medicinu rada pod radnim nazivom „PROFESIONALNI RIZICI U ZDRAVSTVU“
Posle pozdravne reči direktora Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Niš, dr Slađane Majkić, spec. medicine rada izloženi su sledeći radovi:
1. “Profesionalni rizici u zdravstvu i njihov uticaj na zdravstveno stanje eksponiranih radnika” - rad je izložio Prof. dr Jovica Jovanović, spec. medicine rada i interne medicine, subspecijalista alergologije iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Niš
2. “Uticaj pandemije izazvane virusom Kovid 19 na pojavu posledica profesionalnog stresa kod zdravstvenih radnika”- rad je izložila Klinički asistent dr sci Ivana Ilić, spec. medicine rada iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Niš
3. “Prevencija poremećaja mentalnog zdravlja kod zdravstvenih radnika”-rad je izložila Dr Svetlana Anđelković, spec. medicine rada iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Niš.
Sekciji su prisustvovali specijalisti medicine rada i lekari na specijalizaciji iz svih gradova Srbije.

Prof dr Jovica Jovanović je istakao da zdravstveni radnici obavljaju delatnost od posebnog društvenog interesa i čine oko 7% svih zaposlenih od čega su tri četvrtine žene. Ova delatnost zahteva smenski, prekovremeni, produženi i noćni rad, pripravnost, psihičko opterećenje i odgovornost, emocionalni i fizički napor, brzo donošenje odluka od vitalnog značaja, rad na terenu u veoma složenim i rizičnim situacijama i uslovima i rad sa agresivnim pacijentima. Zdravstveno osoblje je izloženo fizičkim (jonizujuća i nejonizujuća zračenja, buka), hemijskim štetnostima (citostatici, anestetici, lako isparljivi ampulirani lekovi, dezinficijensi, antiseptici, rastvarači), biološkim agensima, nasilju, stresu na radnom mestu, dopunskom, produženom i noćnom radu. Napredak nauke, nove tehnologije i inovacije zahtevaju stalno učenje i praćenje novih dostignuća kao i duži rad na računaru. Bolesti rada su značajan problem u ovoj populaciji. Među njima dominiraju kardiovaskularna, maligna, endokrina, muskuloskeletna, alergijska oboljenja, oštećenja reproduktivnog sistema, bakterijske i virusne infekcije. Zadnjih godina se broj bolesti kod zdravstvenih radnika značajno povećao. Stopa oboljevanja u zdravstvu premašuje stopu oboljevanja u rudarstvu, proizvodnji i građevinarstvu. Sindrom izgaranja na poslu je prvi put registrovan kod zdravstvenih radnika. Skoro četvrtina žena u zdravstvu ima parezu ulnarnog nerva zbog nefiziološkog položaja pri radu za komjuterom. Od infektivnih bolesti oboli 10-40% zdravstvenih radnika a stopa oboljevanja od virusnog hepatitisa je i do tri puta veća nego u opštoj populaciji.Poseban problem predstavlja nasilje nad zdravstvenim radnicima i svi pojavnbi oblici profesionalnog stresa. Sve ovo zahteva veoma ozbiljan preventivni pristup problemu bolesti rada kod zdravstvenih radnika pri čemu posebno mesto zauzimaju preventivno promotivne aktivnosti.
Asist. dr sc. med. Ivana Ilić, je navela da je tokom Covid-19 pandemije, svet video najbrže i najznačajnije promene uslova na radnom mestu od prve industrijske revolucije. Promene koje je donela pandemija stvorile su vrhunske nivoe nestabilnosti i neizvesnosti u ličnim i profesionalnim životima ljudi. Globalna studija o sagorevanju na radnom mestu za period od 2021-2023. godine, Infinite Potential u 30 zemalja na više od 3000 ispitanika otkrila je značajno povećanje incidence izgaranja kod zaposlenih od 29,6%, 34,7% na 38,1%. Među najosetljivijim kategorijama su zaposleni u finansijskom sektoru (85% ispitanika), marketing menadžeri i PR specijalisti (81%), medicinski radnici (79%) i stručnjaci za ljudske resurse (78%). Istovremeno, samo 4% onih kojima je potrebna pomoć obraća se stručnjacima. Izvori stresa na poslu vezani su za uslove rada, organizaciju i sadržaj rada, međuljudske odnose i individualne karakteristika ličnosti. Najčešće deluju prikriveno i dugotrajno – hronično, mogu trajati mesecima, ako ne i godinama, pre nego što zaposleni shvati da postoji problem. Sindrom sagorevanja – burnout je kumulativni proces koji započinje malim znakovima upozorenja, a jedna je od najnepovoljnijih posledica profesionalnog stresa. Studije u populaciji zdravstvenih radnika pronašle su jake korelacije između izgaranja i nezadovoljstva poslom, otuđenosti i nedostatka posvećenosti, mentalnih, somatskih poremećaja, niske produktivnosti i maladaptivnih ponašanja. Pandemija Cоvid-19 primorala je društvo da značajno preispita kako gleda na posao i sopstvene vrednosti i ciljeve u životu. Produženi stres i neizvesnost uticali su na povećanje stanja sagorevanja zaposlenih u zdravstvu, što je složeniji i višestruki proces od osećaja zamora i distresa. U Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, 11. reviziji Svetske zdravstvene organizacije (MKB-11) od 1. januara 2022. godine, sagorevanje (šifra QD85) odnosi se isključivo na pojave u profesionalnom kontekstu i naglašava da je termin ne treba koristiti za opisivanje iskustava u drugim oblastima života. Izgaranje se definiše kao profesionalni fenomen, a ne kao bolest. To je sindrom koji nastaje usled hroničnog stresa na radnom mestu koji nije kontrolisan. Karakterišu ga tri glavne dimenzije: osećaj nedostatka energije ili opšte iscrpljenosti, udaljavanje od posla ili osećanja negativizma ili cinizma u vezi sa radom i osećaj neefikasnosti i neuspeha u profesionalnim aktivnostima.Burnout je već bio ozbiljan problem za medicinske radnike pre pandemije COVID-19, koja je stvorila dodatne opasnosti. Rezultati istraživanja pokazuju da se za to vreme, kvalitet radnog života lekara generalno pogoršao, što je povećalo podložnost sagorevanju i traumi. Nepovoljna kombinacija psihosocijalnih rizika tokom pandemije povećala je vulnerabilnost zdravstvenih radnika na stres i sagorevanje: organizacioni faktori (kao što je povećano radno opterećenje, produženo radno vreme, smanjenje broja zaposlenih, nedostatak podrške, poteškoće sa prekidima rada i pauzama, kao i brze promene i neizvesnost) zajedno sa individualnom ranjivošću (npr. lična i porodična sigurnost, osećanje bespomoćnosti i ogorčenosti). Zdravstveni radnici koji rade sa starijim osobama su često imali dodatni emocionalni stres, zauzimajući mesto porodice i voljenih koji nisu mogli da posećuju obolele lično, čak ni na kraju života. Tokom pandemije zdravstveni radnici imali su više od tri puta veće šanse za „izgaranje“ od onih koji rade druge vrste posla, posebno oni u direktnom radu sa pacijentima. Zdravstveni radnici su tokom i nakon pandemije pet puta češće od drugih, izražavali zabrinutost zbog prekomernog opterećenja na poslu koje im izaziva stres, iscrpljenost i emocionalno sagorevanje. Pregled 170 radova od strane Hodkinsona i saradnika iz 2022. godine otkriva da su lekari koji su iskusili izgaranje bili do četiri puta nezadovoljniji svojim poslom i sa više od tri puta većom verovatnoćom žalbi zbog izbora profesije. Studija praćenja 1.688 medicinskih sestara je otkrila da su se nivoi sagorevanja povećavali tokom vremena, a svaka jedinica povećanja je bila povezana sa 12% većom verovatnoćom napuštanja posla. Istraživanje u SAD-u pokazalo je da su lekari koji su prijavili izgaranje imali više nego dvostruko veću verovatnoću da napuste svoju instituciju u roku od dve godine, što je uticalo na finansijske gubitke. U tri studije sprovedene tokom pandemije COVID-19 u Evropi, prevalencija sagorevanja kretala se od 1,3% među anesteziolozima do 14,5% među lekarima hitne pomoći, a kod mlađih lekarima, nivo teškog sagorevanja bio je relativno visok 13%. Burnout takođe ima ozbiljne implikacije na performanse posla u sektoru zdravstva. Pronađene su jake veze između sagorevanja i smanjene empatije i zamora saosećanja, kao i nekvalitetne interakcije sa pacijenatima. Meta-analiza koja je obuhvatile lekarime širom Amerike i Evrope otkriva da lekari sa iskustvom burnouta imali dvostruko veće šanse da budu uključeni u incident sa bezbednošću pacijenata ili je burnout lekara povezan sa nižim nivoima kliničke nege i sigurnosti pacijenata. Burnout je ozbiljan i rastući problem u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Lekari primarne zdravstvene zaštite imaju viši nivo sagorevanja od većine drugih kategorija lekara. Izgaranje je najizraženije kod žena i mlađih od 55 godina. Medicinske sestre, takođe, doživljavaju slične nivoe sagorevanja u poređenju sa lekarima. Visoke stope sagorevanja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti nisu iznenađujuće obzirom na kontinuirane tenzije u sistemu zbog nedostatka radne snage, starenja stanovništva, sofisticiranijih medicinskih potreba, poteškoća u pružanju koordinirane zdravstvene zaštite u fragmentiranom sistemu. Pandemija COVID-19 pogoršala je problem sagorevanja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti zbog dodatnih mera predostrožnosti u vezi sa COVID- 19 na postojeće radno opterećenje i potrebe za testiranjem i vakcinacijom, kao i povećanjem anksioznosti. U istraživanju iz 2021. godine, 71% lekara primarne zdravstvene zaštite je izvestilo da je njihovo emocionalno izgaranje ili mentalna iscrpljenost postiglo rekordni nivo tokom pandemije, a svaki četvrti namerava da napusti praksu u narednih nekoliko godina. Brojni su dokazi da se sagorevanje ne može lako razlikovati od depresivnog stanja. Bianchi sa saradnicima 2021. otkriva preklapanje sagorevanja i depresije, zapravo, nije jasno po čemu se završna faza sagorevanja može razlikovati od depresije. U tom smislu, burnout može biti veoma ozbiljan mentalni poremećaj, a koncept sagorevanja u medicini rada zahteva dalju razradu i razvoj. Potrebno je primeniti standardizovane alate za određivanje obrazaca razvoja sagorevanja. U vodiču za upravljanje psihosocijalnim rizicima na radnom mestu treba ažurirati dijagnostičke metode za psihosocijalne rizike korišćenjem objedinjenih metoda. Kada govori o preventivnim merama posebno ističe da glavne tradicionalno preduzimane mere u vidu individualne ili grupne psihološke pomoći neće biti efikasne bez promene organizacionih i upravljačkih aspekata.
Dr Svetlana Anđelković iznosi da Svetska zdravstvena organizacija prepoznaje da zahtevi radnog okruženja mogu predstavljati rizik po zdravlje, što je postalo globalna briga za vlade, poslodavce i radnike .U cilju zaštite i unapređenja mentalnog zdravlja, SZO je uključila ove ciljeve u najnoviji Sveobuhvatni plan akcije za mentalno zdravlje 2013–2030. godine. Zdravstveni radnici suočavaju se s brojnim izazovima, uključujući duge i neregularne smene koje otežavaju balans između posla i privatnog života. Dodatni stresovi, kao što su strah od grešaka, smrt pacijenata i teški odnosi sa pacijentima i njihovim porodicama, dodatno opterećuju njihov rad.Posledice izloženosti hroničnom stresu na random mestu dovode do razvoja kako somatskih oboljenja tako i do razvoja mentalnih poremećaja kao što su anksioznost,depresija,mentalni zamor,poremećaj spavanja,sindrom sagorevanja ili čak i suicide. Globalno, istraživanja sprovedena tokom pandemije koronavirusa (COVID-19) otkrila su da značajan procenat zdravstvenih radnika doživljava hronični stres (37%), anksioznost (40%) i depresiju (37%). Stres na random mestu i očuvanje mentalnog zdravlja može se prevenirati razvojem emocionalne inteligencije.Emocionalna inteligencija je sposobnost upravljanja i korišćenja svojih emocija na pozitivne i konstruktivne načine. Da bi se suprotstavili profesionalnom stresu, preporučuju se različite preventivne mere:
-Organizacione intervencije: Uvođenje boljeg upravljanja opterećenjem i promovisanje ravnoteže između posla i privatnog života.
-Obuka i razvoj: Pružanje obuke menadžerima o prepoznavanju i rešavanju sagorevanja.
-Programi podrške zaposlenima:Uspostavljanje resursa za mentalno zdravlje i mreža podrške.
-Promena kulture: Podsticanje pozitivne organizacione kulture koja vrednuje dobrobit zaposlenih.
Cilj nam je da istaknemo kako veštine iz ovog domena uveliko mogu i da preveniraju ali i da ublaže stres na radnom mestu, kao I da ponudimo zainteresovanim poslodavcima pilot program promocije zdravlja na radnom mestu koji se bavi konkretno ovom tematikom.
Posle izlaganja radova je otvorena diskusija u koju su se uključili svi prisutni.
Radovi su pohvaljeni i istaknuto je da su obradili značajnu oblast medicine rada i da iz njih proističu nove mere zaštite zdravlja koje mogu naći praktičnu primenu u svakodnevnom radu specijalista medicine rada.