Дана 16.07.2022 на ТВ Белле Амие у емисији ИЗМЕЂУ РЕДОВА је гостовао Проф др Јовица Јовановић, помоћник директора Завода за здравствену заштиту радника Ниш. Теме су биле „СИНДРОМ ИЗГАРАЊА НА ПОСЛУ “ и “ ЦОВИД 19 КАО ПРОФЕСИОНАЛНО ОБОЉЕЊЕ“.
емисија се може погледати на сајту
https://www.youtube.com/watch?v=6g2nv-jHcpY
На почетку емисије Проф др Јовица Јовановић је рекао да сагоревање на послу представља стање физичке, емоционалне и менталне исцрпљености изазване дуготрајном укљученошћу у емоционално захтевне ситуације. Овај синдром углавном погађа људе са много радних обавеза, константно изложених стресу, оне који су све мање у стању да одговоре пословним и приватним обавезама. Иако би већина помислила да је реч о психијатријском поремећају, овај синдром то није. Синдром сагоревања на раду (бурноут) карактеришу емоционална исцрпљеност, деперсонализација и ниско лично постигнуће. Бурноут синдром је „одговор“ организма на хроничан стрес на радном месту, означава процес који настаје у професионалном односу и раду са клијентима и колегама. Представља пролонгирани одговор на хроничне емоционалне и интерперсоналне стресоре који су повезани са радним местом. Термин је у употребу увео психолог Херберт Фреуденбергер 1974. године, који га је дефинисао као изумирање мотивације или подстицаја, нарочито тамо где нечија приврженост или однос према послу не дају жељене резултате. Назив потиче из наслова романа Грејема Грина „Случај Бурноут“ који је објављен 1961. године у којем разочарани архитекта напушта свој посао и одлази у афричку џунглу. Данас се узима да је највећи допринос у разумевању теоријског и практичног модела концепта „сагоревања на послу“ дала америчка ауторка, социјални психолог са Универзитета Беркелеy из Калифорније, Кристина Маслаш (Цхристина Маслацх). Концепт је уобличила и описала, па га је и неколико година касније, 1977. године, представила Америчком удружењу психолога (енг.Америцан Псyцхологицал Ассоциатион, АПА). Тада је појаву овог синдрома описала као „све учесталију код радника који интензивно раде са људима, који након месеци и година посвећености, на крају метафорички речено, сагоревају“. Маслаш је проучавала појаву индивидуалне одбране од емотивно исцрпљујућих занимања, појаву незаинтересованости професионалаца за тегобе оних чије би проблеме требало решавати, као и дехуманизацију у функцији самоодбране. Она је нешто касније овај феномен дефинисала као психолошки синдром који подразумева емоционалну исцрпљеност, деперсонализацију и осећај мале личне остварености, међу људима који свој рад обављају у динамичним односима са другим људима, у професионално захтевним ситуацијама. По њеном мишљењу, овај синдром умањује професионалну посвећеност и пажњу, коју при свом раду од себе дају ангажовани у занимањима и који своје услуге пружају људима: учитељи, полицајци, адвокати, здравствени радници и остали. Она је овај синдром дефинисала као „Психолошки синдром емоционалне исцрпљености, деперсонализације и снижене личне остварености који се може јавити код нормалних, здравих особа које раде са људима”. Синдром сагоревања на послу најчешће погађа млађе људе и особе које никада нису имале психичке сметње. Јавља се код особа које обављају послове везане за рад и комуникацију са људима. Овом синдрому су посебно подложне особе које теже перфекционизму, имају нереално висока очекивања и процене везане за себе и лични рад. Конфликти везани за професионалну улогу стварају емоционални замор, а амбивалентан однос према послу, смањена подршка сарадника и ниска пословна способност стварају осећај сниженог самовредновања и ниског личног постигнућа. Овај синдром је почео да се користи са циљем да означи процес детериорације који настаје у професионалном односу и раду са клијентима, односно болесницима у медицинским, социјалним и образовним институцијама, посебно онима које се баве менталним здрављем људи. У психијатрији је овај поремећај према Класификацији менталних поремећаја и поремећаја понашања укључен у дијагнозу Поремећаји прилагођавања (Ф 43.2) које карактеришу поремећаји у социјалном или радном, односно академском функционисању. Синдром сагоревања на раду јавља код особа које никада нису испољавале психичке сметње. Запослени код којих је непрепознато или игнорисано присуство симптома „сагоревања на послу“ губили су интересовање за своје професионалне активности, пружали су неадекватне услуге корисницима, при чему су настајали проблеми на нивоу руковођења таквим организацијама, а касније и додатни трошкови.
Према најновијем предлогу међународне класификације болести у 11. Ревизији Међународне класификације болести (МКБ 11), која ће ускоро бити донета, Бурноут синдром је последица хроничног стреса на радном месту који није успешно разрешен и дијагностикује се као посебан медицински поремећај. Најновија, једанаеста, ревизија МКБ-11 која је званично потврђена 18. јуна 2021. године, а презентована је на Скупштини СЗО, Бурноут синдром, класификује у категорију “Фактори који утичу на здравље и фактори који су разлог контакта са здравственом службом”, где на пример спада и посета лекару ради саветовања, вађења лекарског уверења и слично, тако да ће сваки грађанин имати право на здравствену негу и помоћ, и евентуално и поштеду од посла због овог стања, чиме ће се бавити изабрани лекари и специјалисти медицине рада. У Србији Запослени по основу дијагнозе синдрома сагоревања на послу (QД85) неће моћи да остваре право на боловање уколико не дође до измена Закона о здравственом осигурању (члан 73) будући да се међу разлозима спречености за рад наводе само болести или повреде.
Проф др Јовица Јовановић цитирајући најновије радове из ове области наглашава да је нови приступ у схватању, патогенези, квантификацији, постављању дијагнозе и лечењу „синдрома сагоревања“ поставио Жан Филип Бланкет (Јеан Пхилиппе Бланкерт), неуробиолог, 2014 године објављујући свој рад у коме дедукцијом, а на основу постојећих имунолошких промена у нервном ткиву код синдрома хроничног замора (енг. Цхрониц Фатигуе Сyндроме, ЦФС), поставља теорију о несоматској неуро-инфламацији узрокованој емоционалним патогеном као алергијској реакцији на „емоционални алерген“.Он истиче значај имунолошких, неуролошких (неуроинфламација) и ендокриних механиизама у настајању бурн оут синдрома.
Оперативна дефиниција класификује сагоревање у три категорије: емоционална исцрпљеност, деперсонализација и лична постигнућа. Прво, емоционална исцрпљеност представља „упоран осећај пресушености емоционалне енергије“. Друго, деперсонализација одражава равнодушност и негативне ставове које особе могу приказати својим колегама. Деперсонализација “описује негативан став који дехуманизује перцепцију других“. Треће, лична постигнућа одражавају „осећања компетенције и успешних достигнућа у раду са људима“. Синдром сагоревања на послу је први пут издвојен 1970. године као интерперсонална стресогена реакција на радном месту. Ову стресогену реакцију запослених, коју потенцира страх од губитка посла, фрустрација услед сталне пресије надређених, као и глобална економска криза, Светска здравствена организација (СЗО) прогласила је за глобалну епидемију. Јавља се код особа које обављају послове везане за рад и комуникацију са људима. Овом синдрому су посебно подложне особе које теже перфекционизму, имају нереално висока очекивања и процене везане за себе и лични рад. Конфликти везани за професионалну улогу стварају емоционални замор, а амбивалентан однос према послу, смањена подршка сарадника и ниска пословна способност стварају осећај сниженог самовредновања и ниског личног постигнућа.
Бурноут синдром је чешћи код млађих особа. Подједнако су угрожени и жене и мушкарци, али статистике показују да чешће погађа неожењене и неудате. Нижи ниво образовања, такође има утицај на појаву овог синдрома. Склоније су му и мање храбре особе, смањеног самопоштовања, као и они који иду „линијом мањег отпора“ и избегавају да се суоче са проблемима. Синдром се јавља код особа које обављају послове везане за рад и комуникацију са људима. Синдром сагоревања на раду најпре уочен код медицинског особља који раде у одељењима психијатрије и у одељењима интензивне неге болесника, као и код хирурга, а касније и код других професија. Комбинација високих захтева радног места и ниска аутономија запослених при обављању посла, посебно изражена емоционална исцрпљеност, утичу на појаву синдрома сагоревања на раду код учитеља и наставника.
Проф др Јовица Јовановић наглашава да статистички подаци показују да је бурноут синдром присутан код 48 до 69% запослених у Јапану и Тајвану, код петине (20%) запослених у САД-у, као и код 28% у државама Европске заједнице. Истраживањем које је вршено у нашој земљи код здравствених радника запослених у Хитној медицинској помоћи утврђено је да је синдром сагоревања на раду присутан код 60% испитаника оба пола средње, више и високе стручне спреме умерено до израженог степена, а да је најизраженији код здравствених радника са радним стажом између 9 и 17 година.
Према мишљењу Проф др Јовице Јовановића синдром сагоревања на раду има неколико основних карактеристика. Три основне димензије испољавања синдрома су емоционална исцрпљеност професионалца, деперсонализација и лична неоствареност. Емоционална исцрпљеност, као један од три основна домена у синдрому сагоревања на послу, односи се на субјективну процену особа да се њихове физиолошке и емоционалне резерве исцрпљују до крајњих граница и да нису у могућности да наставе рад у истом ритму и посвећености. Ради се о кумулативном процесу, хроничном стању физичке и емотивне исцрпљености која потиче од превеликог обима посла, индивидуално превише високо постављених стандарда у раду и континуираног стреса. Деперсонализација, као специфични поремећај доживљавања сопствене личности и постепено повлачење из уобичајеног социјалног окружења, код здравствених радника може водити и ка развоју безосећајаног, дехуманизованог и у извесној мери циничног односа према пацијентима. Трећа присутна компонента синдрома сагоревања је осећај личне неостварености, када је особа незадовољна собом и резултатима на послу. Све почиње емоционалном исцрпљеношћу, ствара се осећање да је особа исцрпљена и да јој радна средина не прија. Ово стање обавезно прати и психичка исцрпљеност, замор и депресија. Психички симптоми или поремећај понашања испољенији су него физичке тегобе. Након емоционалне исцрпљености долази стање деперсонализације, понашање се мења, особа постаје цинична, отуђена… На крају себе више не вреднује, не ангажује се на послу и постаје неефикасна. Да би се бурноут испољио потребно је да особа дужи временски период буде изложена психосоцијалним стресовима на радном месту. Професионални конфликти стварају емоционални замор, а амбивалентан однос према послу, смањена подршка сарадника и ниска пословна способност смањују осећај самовредновања. Синдром се јавља у тренутку када особе посвећене свом послу схвате да њихово жртвовање није довољно и када нестане задовољство радом.
Када је у питању етиологија овог поремећаја Проф др Јовица Јовановић истиче да поред природе посла, особине личности играју важну улогу, као и да су особе, у зависности од својих особина у већој, или мањој мери подложне развијању синдрома изгарања. Према истраживањима, личност у значајној мери може објаснити феномен изгарања. Поред тога, изгарање може бити изазвано и нескладом између природе посла и личности. Примарни узрок је стрес. Узнемирујући животни догађаји нарушавају психичке функције човека доводећи га у стање појачане осетљивости и ослабљене снаге. Окидачи могу бити и фрустрације узроковане свакодневним проблемима, а када се на то додају притисци на послу, преоптерећеност, конфликти, губитак подршке колега, потискивање емоције и саосећања, синдром се лако развија. Узроци настанка синдрома сагоревања на раду су: стрес као примарни фактор; специфичност ситуације у којој људи раде, најчешће ситуације у којима је међусобни однос са болесником тежак, компликован и посебно емотивно захтеван (дужина времена проведена са болесником, њихов тежак и проблематичан међусобни однос, сусретање са непромењеним стањем болесника, тешкоће у раду са болесником који је анксиозан, сниженог расположења, који лако плане, као и његове патње); резултат препреке и тешкоће везане за саму организацију посла, сам посао или институционалне установе. Синдром сагоревања на раду јавља се код особа које су континуирано, кроз дужи временски период биле изложене ванредним психосоцијалним стресорима на радном месту. Настаје онда када особе посвећене свом послу схвате да њихово жртвовање није било довољно да би се постигли жељени циљеви. Уочено је да присуство стресних животних догађаја, који су претходили појави синдрома сагоревања, утичу на његову појаву или га појачавају. Стресни животни догађаји нарушавају психичке функције човека доводећи га у стање појачане вулнерабилности и умањене снаге. Конфликт двоструких улога, изложеност дуготрајном стресу и фрустрације узроковане напорима свакодневног живота, уз неефикасне стратегије запослених у раду са клијентима и болесницима доводе до појаве синдрома сагоревања на раду. Емоционална исцрпљеност је везана за превелике и претешке радне обавезе које запослени постављају пред себе, уз осећање да су емоционално „поједени“ и исцрпљени послом и неповољном радном средином. Измењен однос према колегама карактерише „безличан однос“, отуђење, што је последица негативног, равнодушног одговора на различите професионалне стресоре. Смањена радна ефикасност, смањење личног ангажовања и тенденција ка самоомаловажавању имају за последицу губитак осећаја способности и губитка постигнућа и продуктивности у раду. Оно што за једну особу почиње као важно, значајно и што је изазов радног места, временом за њега постаје непријатно, неиспуњавајуће и безначајно. Тада се енергија претвара у исцрпљеност, посвећеност у цинизам, ефикасност у неефикасност, односно све три првобитне димензије радног ангажовања претварају се у своју супротност и добијају карактеристике синдрома сагоревања на раду. Задовољство послом и синдром сагоревања на раду налазе се у инверзном односу, како се задовољство послом смањује, тако се повећава синдром сагоревања на раду и обрнуто.
Проф др Јовица Јовановић даље наглашава да се фрактори који утичу на јављање синдрома изгарања деле се на ситуационе и индивидуалне. Ситуационе факторе чине карактеристике радног места које се односе на оптерећеност обимом посла и дужином радног времена, као и на лоше међуљудске односе и недостатак подршке колега. Индивидуалне факторе чине демографске карактеристике, особине личности и однос према раду. Најчешће се јавља код млађих особа које су изузетно посвећене послу. Преоптерећеност дужином радног времена и обимом посла, конфликти са колегама или клијентима, као и мобинг, у приличној мери одговорни су за настанак овог непријатног стања. Појава синдрома сагоревања на раду објашњава се на основу индивидуалних фактора и на основу фактора ситуација. Фактори ситуације који доприносе синдрому сагоревања на раду су :карактеристика радног места (квантитавни захтеви, преоптерећеност дужином радног времена и обимом посла; квалитативни узроци конфликти и губитак подршке колега); професионалних карактеристика везаних за посао (радна норма, притисак обавеза на послу и конфликти на радном месту) и карактеристика везаних за клијенте (контакти са клијентима, учесталост контаката); рада који подразумева суочавање са смрћу; односа посао − емоције (захтеви да се потисну или изразе емоције, саосећање); организацијских карактеристика (врста радног места).Индивидуални фактори који доприносе појави синдрома сагоревања на раду су: демографске карактеристике: године старости (чешћи је код млађих), пол (нису уочене разлике); брачно стање (чешћи је код неожењених/неудатих), ниво образовања (чешћи код нижег нивоа образовања); особине личности (мање храбре, смањеног самопоштовања, особе које избегавају да се суочавају са проблемима у животу); однос према радном месту (превелика очекивања од радног места), претходно радно искуство, стил рада.
Проф др Јовица Јовановћ је нагласио да су Пандемија ЦОВИД-19 и мере за сузбијање ширења вируса довеле до повећања преваленције синдрома изгарања на послу код здравствених радника. Генерално је пандемија погоршала менталне тегобе људи услед повећања стреса и поремећаја редовних здравствених услуга, док је са социјалном изолацијом и страховима за ближње, као и од губитак прихода, повећан број људи који су први пут пријавили психичке проблеме.
Уједињене нације и Светска здравствена организација (СЗО) су упозорили на велику учесталост менталних тегоба широм света услед пандемије ЦОВИД-19, посебно међу здравственим радницима и децом. Подаци показују да су у Италији и Шпанији родитељи пријавили да је током мера затварања 77 % деце имало проблеме с концентрацијом, 39% је било узнемирено и раздражљиво, 38% нервозно, док је 31% имало осећај усамљености. Током пандемије последице социјалне изолације, страха од заразе и губитка чланова породице помешане с тегобама изазваним губитком прихода и запослења довеле до појаве „Корона психоза“ да су такви пацијенти обично губили посао и имали проблеме са спавањем, с појавом анксиозности од праћења вести. Психотичне епизоде, маније и депресија се јављају код деце и одраслих и неки су морали бити одведени у болницу због тешких последица по ментално здравље, док су одвојеност од породице и пријатеља, као и ометање нормалних здравствених услуга погоршали постојеће менталне проблеме. Истраживања показују да и здравствени радници нису били имуни на стрес изазван пандемијом вирусом Ковид 19. Према подацима УН, у Канади је током пандемије 47% здравствених радника изразило потребу за психолошком подршком, 50% здравствених радника у Кини је пријавило депресију, а у Пакистану се 42 % здравствених радника жалило на умерене психолошке тегобе, а 26% на теже.
Проф др Јовица Јовановић је нагласио да се у научно стручним круговима воде интензивне консултације око могућности признавања последица Ковида 19 као професионалног обољења али и да ли се у неким случајевима ова инфекција може признати као повреда на раду.
емисија се може погледати на сајту
https://www.youtube.com/watch?v=6g2nv-jHcpY
